ISPOVEST – Fedor Emelianenko

4140

Na jednom MMA seminaru su ga pitali gde je i kad pokazao najveću hrabrost i u kojoj borbi je najbolje pokazao svoje borilačke veštine – Fedor je odgovorio:

Služio sam 2 godine u Ruskoj vojsci. Iako sam tada već  bio aktivan u MMA svetu, vojni rok nikako nisam hteo da izostavim.

Moja jedinica je bila puna mladih, žestokih i veoma utreniranih momaka. Posle odredjenog perioda služenja sačinjavala se selekcija vojnika koja je bila podvrgnuta raznim tajnim testiranjima. To su bili strahovito složeni, a vrlo često i opasni testovi. Svrha istih je bila da se provere fizičke i mentalne sposobnosti vojnika, a samim tim i njihova hrabrost. U Ruskoj vojsci je to jedan od važnijih elemenata. Svaki dan nam je bio gotovo isprogramiran. Tačno se znalo u koje vreme su se radile odredjene aktivnosti. Takvim uobičajnim tokom je trebao da se završi moj vojni rok.

Medjutim, jedan dan grupa od deset vojnika medju kojima sam bio i ja, dobija naredjenje da se hitno prebaci na čuvanje skladišta oružja koja se nalazilo 40ak kilometara od naše kasarne.

Prilikom boravka u skladištu svako jutro jedan od nas je ostajao sam, a ostala devetorica su išla na uobičajene treninge koji su se odvijali na poligonu nedaleko od našeg objekta. Red je došao na mene! Nisam mogao da predpostavim šta će mi se tog  jutra dogoditi.

Dok sam obilazio krug oko skladišta, primetio sam kako se nekakvo vozilo približava poprilično brzo. Prva pomisao mi je bila da su to ljudi iz kasarne i da nam donose hranu, ali kako su prišli malo bliže video sam da je to UAZ (Ruski vojni džip), istog momenta začuo se rafal.

Nije mi bilo jasno šta se dešava ali nisam imao mnogo izbora sem da uzvratim istom merom. U tom trenutku kalašnjikov koji sam imao je uspeo da ispali samo par hitaca, u toj haotičnoj situaciji sam pomislio da se automat zaglavio. Kada su se gotovo skroz približili izašao sam iz zaklona sa podignutim rukama. Iz džipa su izašla dva maskirana momka u meni do tada nepoznatoj uniformi. Obojica su me držala na nišanu. Jedan od njih mi je prislonio pištolj na čelo i rekao da ga odvedem do prostorije gde držimo protivavionske rakete.

Išao sam ispred njega. Kada smo ušli u prostoriju prstom sam mu pokazao na sanduk, u tom trenutku sam osetio kako mu je pažnja popustila jer je hladnoca na mom potiljku koju je uzrokovala cev od pistolja  na sekund nestala. Instiktivno sam ga udario laktom u predelu stomaka te klasičnim harai goshi (judo bacanje) oborio na zemlju. Povukao me je sa sobom, a pistolj je pao na metar od nas. Našao sam se u bočnoj poziciji, silovito sam ga udarao kolenima, laktovima, sve sa nadom da ću ga završiti pre nego što udje onaj drugi sa oružjem. Kada sam ga konašno onesposobio, pištoljem prislonjenim na njegovu glavu sam ga polako izveo napolje. U tom momentu sam očekivao svašta, ali čovek koji je bio napolju videvši nas ispaljuje rafal prema njihovom džipu, medjutim, vozilo je ostalo netaknuto. Zatim je odložio oružje, skinuo fantomku i predstavio se “Ja sam Ramzes, komadant specijalne jedinice SPETSNAZ, a ti si upravo prošao test.” Ramzes mu je bilo šifrovano ime, meni dobro poznato jer je u našoj jedinici pominjan kao jedan od najboljih Ruskih specijalaca.

Tek tada sam shvatio šta se dogodilo. Momak sa kojim sam se borio je zadobio lakše telesne povrede. Ispričao mi je kako je sve bilo do detalja isplanirano, da su momci  koji su bili na poligunu tokom godine već bili testirani i da su mi oni ranije tog jutra ispraznili kalašnjikov. Ramzes je bio oduševljen samnom jer je rekao da sam na prvom segmentu odreagovao. To je bio momenat kada je ovaj na sekund odvojio cev od moje glave. Više puta nakon toga su me zvali da pristupim SPETSNAZu, ali moja jedina želja je bila da se bavim ovim sportom.

I dan danas pre ulaska u ring se setim tog dana jer mi pomaže da sačuvam hladnokrvnost i smirenost pre  svake borbe.

Fedor Emelianenko