ISPOVEST – Nate Diaz

303_nate_diaz-0-0

„Ako želite da shvatite mene i brata, morate doći u Stokton. Ako želite da shvatite razliku izmedju nas, morate doći dva puta.“

Ovako započinje svoju ispovest Nate Diaz.

„Mrzeo sam UFC, to je za mene bilo klasično proseravanje dvoje ljudi koji pokušavaju da se pobiju medjusubno, u najmanju ruku da počupaju sebi ruke i noge. Zatim su od toga pokušali da naprave kao sport. Dva borca, prvo ih naljute jedan na drugog pa im posle omoguće da sede zajedno na konferenciji ,da dele oktagon i vazduh koji dišu. Sranje!

Ljudi mogu da pričaju šta hoće, ali ko me poznaje, uvek sam bio kul. Jedini put kada sam u javnosti, to je kada se borim. Ljudi kažu, vidi ova budala se bije, ustvari pojma nemate, to je za mene rat! Stokton, moj grad. Prvo što sam naučio ovde je broj (209), a tek posle neke forme preživljavanja. Na primer, da ne buljim u ljude bez potrebe i da pravim sranja samo onda kada je to potrebno za razliku od mog brata koji se tukao često bez ikakvog razloga. Takodje sam naučio da ljudi koji mene vide kao nekoga koga bi želeli da prebiju shvate da sam spreman da ih ubijem.

Moj brat se uveliko tukao, ja sam i dalje bio klinac koji se „provlačio“ na njegovu slavu. On je tada i trenirao, a mene Jiujitsu nije interesovao, i ono sto sam pokušavao, ništa od toga mi nije išlo u glavu. Ono što me je održalo da ostanem na trenizima je velikodušnost članova kluba koji su nam kupovali hranu jer su znali da smo sirotinja. Da ne lažem, to je bio jedini pravi razlog što sam trenirao. Iako sam mrzeo to. Nisam imao novca, bio sam često iznuren od gladi, danima ništa nisam jeo. U prevodu, išao sam na treninge da bih nešto pojeo. To mi je prešlo u naviku. Mislio sam, ako odem sada na trening dobiću hranu za mene i Nika. Ako ne odem, ostaću kući gladan. Kako je vreme prolazilo, ja sam već bio plavi pojas.

Vremenom, od onog koji je stalno tapkao postao sam onaj koji tera ljude da tapkaju. Jebote, postao sam odličan i pre nego što sam to shvatio. Još jedna strana sporta koju sam spoznao, a to je sreća. Na treninzima sam zaboravljao na svoj bes, frustracije, što nemam novca, i zato sam trenirao sve više i više. U školi sam bio katastrofa, zato su mi profesori govorili ako već škola nije za mene da se van nje čuvam zatvora. Ali sumnjali su da i to mogu. Ali, kako sam svaki dan pratio brata na MMA treninge, i gledao njegove borbe na lokalnim turnirima, pomislio sam, Hej, pa to mogu i ja. Zapravo, ja nisam imao izbora u životu da postanem nešto drugo.

Imao sam nekoliko borbi u nekoliko organizacija, Zatim je WEC hteo da se borim protiv Ernesa Franka. Jebote, taj čovek je tada već bio iskusan protivnik. Ja glupavi klinac, ali jebeš ga, idemo da ubijemo ili budemo ubijeni. Prvo su hteli da me zajebu oko plaćanja, onda je uskočio moj brat Nik, i rekao da će biti sranja ako ne isplate 12 000 dolara. Borba je bila za pojas, a ja glup i naivan, složio se sa svim uslovima a da pola od toga nisam ni razumeo. Izubi sam tu borbu polugom na ruci. Moj jedini poraz tapkanjem. Zatim, nisam gubio mečeve do Klej Guide, i to me jedva pobedio.

Svakako, ništa se od ovog ne bi desilo da me moj brat nije gurao napred i motivisao da postanem ozbiljan konkurent u UFCu, iako je on zapravio bio najveći problem u porodici. Tuče, droga, policija, on mi je bio vodič kroz život. Sećam se, sestra i ja sedimo i čekamo mamu da dodje sa posla, gledamo crtane filmove, a Nik ode napolje da bi se potukao sa nekim. Vratio bi se modar i sedeo sa nama kao da se ništa nije desilo. Živeli smo u jednom lošem vremenu nemaštine, bili primorani sami da se snalazimo za život. Nije on kriv što je postao takav. Danas, ljudi nas pljuju jer ne poštujemo druge. Ja bi samo poručio, da li bi iko od tih ljudi stigao ovde gde smo mi sada, a da je prošao u životu to što smo mi prošli? Nema šanse!

Nate Diaz