ISPOVEST – Nick Diaz

20150131115235_5d3_7223

“Ja sam jedini koji je život uložio u borbu. Zbog toga niko nema prava da mi sere i prigovara bilo šta. Kukavice su se plašili sta će reći njihove žene, porodice, okruzenje. Plašili su se da progovore. Zato sam ja sve ulozio u borbe, ceo moj život je velika borba. Svaki borac ima svoju životnu priču, ja nikada nisam imao drugi izbor. Nisam završio školu, imao sam previše tuča u srednjoj… Roditelji me ničemu nisu naučili, samo su mi pustali televiziju koja me je zaglupela. Bio sam premeštan iz škole u školu, često nadrogiran, i kao takav bio sa predmet ismevanja svojih vršnjaka. Zbog toga sam često remetio red na časovima, profesori su govorili drugim učenicima da pijem lekove, i da sam ponekad takav kada zaboravim da uzmem terapiju.

Nemate pojma koliko je to jebeno. Želeo sam da prebijem svakoga u učionici, čak i devojke kada su me pitale podrugljivo “Šta je bilo, opet nisi popio lekove?” Jedina stvar koja me je održala u toj školi je ugovor moje majke sa opštinom, kako ne bi izgubili kuću pod hipotekom, jer bi u tom slučaju morali ponovo da se selimo i ponovo bih menjao sredinu. Znate li vi šta znači otići iz Stoktona gde si bio u gangu u Lodi, gde je skola za devojčice.

Zatim, s obzirom da sam bio problematičan, da bi me se otarasili podmetali su mi droge. U šestom razredu bio sam odgovoran zato što sam odbijao da nosim obavezne uniforme koju su nosili djaci. Niko nije bio kao ja, zato sam se stalno tukao i zbog toga izbačen iz srednje škole. Sa druge strane, bio sam izuzetno samouveren, tome je doprinela činjenica da sam imao atraktivnu devojku. Medjutim, i to mi je donelo probleme. Njen bivši dečko mi je pretio, inače igrac američkog fudbala, koji je imao opasno društvo iza sebe. Dosta njih su bili Meksikanci, narko dileri na kristal metu i spremni da potegnu oružje. Naravno, nisam se nikoga plašio.

Moj drug Bart iz razreda je bio jedan od onih, koji takodje nije želeo nikome da ćuti, pa smo se potukli na času, tako smo i izbačeni. Zatim kako više nisam mogao da se upisem u srednju školu pokušao sam da pohadjam u kućnoj varijanti, ali sam i od toga odustao. Nije išlo. Zatim sam počeo da treniram. Želeo sam da postanem profesionalni borac. Moja devojka je to saznala i onda je počela da se vidja sa Bartom kako bi me napravila ljubomornim, ali on je imao pistolj i nisam zeleo da ga iznerviram jer znam na šta je bio spreman. Pre moje prve borbe, Bart je pravio kućnu žurku, a noć pre toga Stefani (moja devojka) mi je rekla kako me voli. Te noći morao sam da krenem ranije, kako bih njenog brata, a svog najboljeg druga odveo kuci.

Sat vremena kasnije, primio sam poziv od njene majke pitajuci me da li je Stefani sa mnom? Rekao sam da nije. Očas posla stvorila se autom ispred moje kuće i bez reči vozila do autoputa. Ništa mi nije bilo jasno, video sam ogroman zastoj u saobraćaju i hitnu pomoć, policiju… Preskočio sam ogradu, devojka koju sam voleo više od svega izvrsila je samoubistvo bacivši se pod auto. Bila je na dopu. BIla je uzoran student. Više sam brinuo o njoj nego o sebi samom, ali nisam višeo mogao da budem u okruzenju narkomana koji su koristili heroin i met.

Nije bilo šansi više da se vratim u školu. Nisam imao ni dinara. Nisam imao auto. Dok sam se okrenuo vec sam  bio odrasla osoba. Prva borba, pobedio sam gušenjem, ali nju nisam mogao da izbacim iz glave. Trčao sam 7 milja do njenog groba, samo da bih joj obećao da ću uspeti kao borac, što je ona zapravo i želela. Medjutim i tu su me sputavali. Nisu mi dozvoljavali da se borim, 5 jebenih godina sam bio “zakucan”. Nisam želeo da postanem ono što bi drugi hteli. Hteo sam da odem i da im saspem sve u lice, drugari su mi govorili da to ne radim. Dan danas se kajem što nisam.

Danas, kada sam postigao mnogo toga, mogu da budem ponosan na sebe, brata, okruženje. Najviše me boli kada gledam kako moj brat dobija udarce u glavu, a bude mizerno plaćen za to.”

 

Nick Diaz